Dovoljan razlog

Nisam ni slutio da ću živeti dan za danom,kako bih zaradio novac za školovanje,za neku bolju budućnost u koju sam i dalje verovao.  Oduvek sam tragao za onim najboljem što mogu pronaći kod čoveka,a onda sam shvatio da kod nekih ljudi to najbolje nikad i nije postojalo.
Pitao sam se da li moguće da čovek živi isljučivo i samo za novac. Molio sam se svakog dana da se to isto meni  ne dogodi, jer bi to značilo da sam zaboravio da budem čovek.

Radio sam u strahu , da bih svakog trenutka mogao biti iskrivljen ruglu, nipodaštavanju , nepoštavanju, od ljudi koji su u mojim očima postali tako mali.
Nisam odustajao , iako je takav ishod bio očekivan.
Nisam odustajao , jer sam i dalje to činio za ljude koje volim .
Za njih sam se borio , zbog njih sam živeo ovaj život koji nisam voleo.
Kada bih ostajao sam,okružen stvarima koje me podsećaju na trulo,zadriglo i prljavo postojanje malih ljudi, pokušavao sam da setim ljudi koje zaista volim.
Onih koji su tu uvek za mene,onih koji me neizmerno vole.
Mnogo su mi nedostajali,jedino što sam želeo je da uvek budu kraj mene, da večno žive i da uspomene zauvek ostanu zabeležene.

Budio sam se u sopstvenom znoju , neraspoložen jer me tamo negde čekaju ljudi zbog kojih postajem neko drugi. Postajem neko drugi svesno i nesvesno ,jer činim sve ono što žele od mene.
Postao sam rob tuđih želja i naredbi.
Užasno sam se osećao...ali i dalje nisam odustajao,jer bi to podrazumevalo da se odričem budućnosti i ljudi koje volim , a to je bio dovoljan razlog da ne pokleknem.

Kada bih samo mogao

Kada bih samo mogao da budem nalik tebi,da volim dovoljno.
Toliko da uživam dok sam s tobom,da lako zatvaram vrata pred tobom,da lako zaspim sa samo jednom misli pred sobom-Tobom.

O,kako bih voleo da mogu samo jednu reš da izgovorim i budem srećan jer sam je tebi namenio.
Kada bih mogao da ti uhvatim ruku,još samo jednom,pa da nastavim mirno da spavam.

Voleo bih da je u životu sve prosto ili je crno ili je belo.

Kada bih samo mogao,još jednom da izgovorim te reči nekome drugom,a da pritom ne osećam da sam te izneverio....
Kada bih samo mogao da te probudim i još jednom pogledam u oči....

Imaš li milosti

Imaš li milosti
još jednom te pitam.....
To je sve što sam čuo ili želeo da čujem dok su se odrasli neprestano svađali,gledali nemo s prezirom.
Dok sam se ja pomaljao nesigurnim koracima ka stepeništu.
Razlog svađe nikada nije bio važan....Ti krici,ne umesni komentari vodili su ka ludilu,želeo sam da nestanem.
Štaviše,dugo sam verovao da sam ja i moja bolest razlog nesreće i svakodnevnih prepirki  roditelja.

Nisam nikada saznao zašto se čovek rodi nesrećan i  nastavi da tone i živi kroz nju.
A,kada sam upoznao nju,znao sam da je jedini lek za nesreću PRAVA LJUBAV.

Sigurno se pitate kakva je ta moja porodica....
Otac alkoholičar,koji dane provodi po obližnjim birtijama.
U kuću uvek ulazi besan i spreman da sve uništi,razori,polomi,ogoli.
A,moja majka....Kakva to može biti žena,kad ceo život trpi ovakvog čoveka.
Jedna reč je dovoljna Nesrećna,to je jedino što zasigurno mogu reći.
Ceo život se bori da nešto promeni,da promeni njega i porok koji je neizostavni deo njegovog života,da pobedi moju bolest kako je krivica ne bi nanovo izjedala.
Stalno traga za nekim boljim životom,nekim novim ljudima koji će je učiniti posebnom.
Još uvek nije razumela,da je dovoljno samo da voli,kako bi bila srećna.
Ali ja tu nažalost nisam mogao ništa.
Još kao dečak,otežano sam hodao,tako da sam oduvek zavisio od drugih,bila mi je neophodna pomoć odraslih.
Bio sam prinuđen da ćutim.
Odlazio sam s majkom  na fizikalne terapije svakog dana.
Želeo sam da budem dobro.
Žudeo sam za plesom,šetnjom po parku,da neizmerno skačem po ulicama,trčim i smejem se sve dok ne ostarim.
Želeo sam da živim baš kao svi drugi.
Želeo sam da budem srećan.
Majka bi me dovezla do bolnice,uvela u prostoriju gde bih ponekad i satima čekao fizikalnu terapiju....a ona bih odmah po učinjenom zadatku pohitala da se nadje sa svojim prijateljicama.
U tim trenucima,osećao sam se usamljeno,nemoćno...bio sam skrhan i sam.
A,onda se pojavila sestra koja me je prozvala da uđem,ustao sam i laganim koracima ulazio u prostoriju.
Kada je uočila da sam potpuno sam,uhvatila me je za ruku i rekla: Ništa se ne brini,ja ću ti pomoći i blago se nasmejala.
U njenim očima video sam tugu koja mi je bliska,ali i neku čudnu radost... imala je želju da pomogne.
Tada sam prvi put spoznao mir i sreću-osećao sam se sigurno.
Tako su dani prolazili,a ja sam nastavio da odlazim i da se borim,sve do dana kada je majka zaboravila da dođe po mene...sedeo sam satima,čekajući je....u nadi da je gužva u saobraćuju i da će istog trenutka ući u ovaj mračni i hladni hodnik.
Tada se pojavila ONA,koja se uvek stvori kada mi je najteže-uhvatila me je za ruku i rekla:
Da li ti treba pomoć? Vidim da satima ovde čekaš!
Mislim da je najbolje da zajedno krenemo.
Dovezla me je do kuće i ispratila do ulaznih vrata,naravno sačekala je da moj otac otvori ulazna vrata od stana,kako bi bila sigurna da sam bezbedan.
Naravno,moj otac se nije ni zahvalio,već me je upitao, odakle dolazim.
Devojka ga je posmatrala zgranuto i iznenađeno,a ja sam prebledeo od sramote.
Bio sam ponižen.
Jedino o čemu sam razmišljao čitavog dana je šta će devojka o meni pomisliti.
Naravno,od tog dana sve češće su se ovakve situacije ponavljale.
Takve situacije su me primorale da se snalazim na brojne načine,ali su me one i ojačale.
U međuvremenu sam se upoznao mnogo bolje sa Klarom,tako se zvala devojka koja je umela da me nasmeje,koja za mene nikada nije prestala da bude Ruka za spas.
Zavoleo sam je,bio sam srećan dok sam u isto vreme bio i slobodan.
Slobodan da govorim!

O nekim stvarima ne treba mnogo pričati

Slušao sam muziku i hodio praznim,mračnim ulicama koje su me podsećale na neka davna vremena.

Tada sam bio slobodan,voljen,zadovoljan sobom i uspesima koje postižem.
 Sve je bilo jednostavno.......
Ulice su mirisale na nju, prolazio bih samouvereno jer je ona baš tud koračala i potajno mislila na mene.
Verovao sam da mogu da promenim ljude,njihove stavove,da mogu da izlečim bolest.
Svakodnevno sam čitao i tražio brojne odgovore,kako pobediti bolest,a onda sam naišao na citat koji me je iznova obeznanio: *Osećaj da nekoga možemo izlečiti je zapravo ljudska potreba koja je jača od vatre*.
Bio sam svestan da je to potreba,ali sam želeo da verujem da je to potreba koju ću vrlo brzo ostvariti,da me ništa u tome neće omesti.

 Na studijama medicine sam upoznao svoju suprugu.
Bila je to ljubav kojoj se divite,uz koju plačete dok čitate svaku narednu stranicu knjige.
Iako deluje nestvarno,nedodirljivo da ste je samo upoznali,shvatili biste o čemu vam govorim.
Reći ćete bila je tvoja ljubav i zato je posebna,možda ste i u pravu.
Bila je posebna jer sam jedino nju voleo.
Nakon završetka studija,vrlo brzo smo se zaposlili i odlučili da život provedemo skupa.
A,onda se dogodila ta kobna noć koja je obeležila moj život jednom za svagda.
Koračali smo gradom,onako samouvereno,baš kao i uvek.
Dok smo prolazili pored  prodavnice pred kojom nam uvek zastane dah od cena koje ugledamo u izlogu,
moja je Una potrčala i ugledala dečaka kako leži na betonu u lokvi krvi.
Jurio sam za njom,kao nikad do tad...i ugledao taj strašan prizor.
Prišao sam i pokušao da nešto učinim,ali već je bilo kasno...ovaj život smo izgubili pred nosom.....
Iva se okrenula i pravo u oči pogledala napadača...nije uspela ni da vrisne ona se već našla na hladnom i vlažnom betonu...pored tog malog dečaka.
Sedeo sam pored nje...čitavu noć.
Nisam im dozvolio da me odvoje od nje...to je jedino ili poslednje što sam  mogao da učinim.
 Niste ni svesni šta bih dao,da sam to veče bio ja taj koji je imao Nebo za miljenika.
ALI IZGLEDA DA JE I NEBO BILO NA NJENOJ STRANI.
Prošlo je deset godina od njene smrti,a ja je i dalje jednako volim i svakog dana iščekujem da pozvoni na vratima i kaže da se vratila jednom zauvek.
Nanovo sam čitao delo Najla Vilijamsa i shvatio da* o nekim stvarima ne treba mnogo pričati *,jer vam to već sutra može biti oduzeto.
Za nas ljude više nije važno da li je to trošni materijal ili samo još jedan život!


 

Jer sam Voljen

Voleo sam je!
Volela je i ona mene,iskreno i bez imalo predrasuda!
Ovo nije jos samo jedna prica o ljubavi.Ovo je mnogo vise.
Ispovest moje duse!
Voleo sam je uvek-
Kad god bi se nasmejala,u njenom osmehu bih pronasao sve ono sto mi tog trenutka treba.
Kad god bih je pogledao,znao bi da je ona prava,cedna,iskrena-moja jedina ljubav.
Desavalo se da je dotaknem iz cista mira,ne bih li osetio njen opojni miris tela.
Osluskivao sam  kako dise,zeleo sam da budem siguran-da ona bezbrizno spava kraj mene.
I tako nocima.....
Budio sam se srecan jer volim i jesam voljen.

Svaki dan po sebi je poseban u to sam sasvim siguran,ali svaki dan proveden s njom,cinio je da ja budem poseban,stvoren da bas nju ucinim savrsenom.

Kad izgubis ono najvrednije

Covek je sklon zaboravu,jednako koliko i da pamti detalje koje cine zivot- Nekad se upitam,nije li to apsurd,potpuna kontradiktornost s kojom je covek saziveo.

Kazu da je skromnost vrlina i da zivi samo u ljudima koji vole.

Ako biste upoznali skromnost koja je u stanju  da pamti detalje,to bi neminovano u vama budilo najdublje osecaje,nostalgiju za nekim boljim vremenima,secanja koja prate neki poznati mirisi,ukusi i dodiri koji zivot znace.

Kad bih samo uspeo da probudim neka davna secanja i tako vratim sebi draga lica-vratio bih skromnost pod okrilje svoje duse.

Vratio bih davne izgubljene osecaje,za koje do,dan- danas nisam ni znao da postoje.

Bilo je dovoljno sedeti na plocniku kraj nje i prisecati se detinjstva-ona je budila sve ono najlepse u meni:iskrenost,skromnost i duhovitost.

Nisam morao ni da govorim,ona bi to cinila za mene,a ja bih je samo nemo gledao i pokusavao iz dana u dan da je nagovorim- samo da prikaci kapuljacu na moju staru i pohabanu jaknu.

Zeleo sam da osetim njene prste na svojoj kozi cak i kada sam sedim u svojoj sobi.

Voleo sam da setam kraj jezera koje me je uvek vracalo njoj i prvom susretu.

Zavoleo sam taj zvuk nemirnih talasa, i stalni cvrkut ptica jer je to jedino sto mi je ostalo od nje.

Taj trenutak koji je cinio zagrljaj u meni bi budio osecaj sigurnosti i jednostavnosti koji cine zivot,zeleo sam da vecno ostanem u njemu.

Prvi put kad sam joj dotakao ruke znacilo je da joj se predajem zauvek svom dusom i telom.

Kad bih je ljubio osecao bih spokoj i mir sto to cinim samo s njom.Osecao sam se potpuno.

Ona je jedinstvena za mene oduvek bila.

A onda je samo nestala iz mog zivota,bio sam skrhan bolom.

Voleo sam i je dalje,ali s njom sam izgubio skromnost.

Zeleo sam je uvek i samo za sebe citavog zivota.

Tada sam shvatio-izgubiti skromnost znacilo je samo jedno,ne mogucnost da se ponovo voli!

 

 

Prosjak

Živeo sam u gradiću,koji je smatran okriljem kulture,umetnosti i istinske ljubavi.

U mojoj Djenovi!

Bila je to davna 1575,hodio sam prostranim ulicama,obasjanim fenjerima.

Koračao sam hrabro i sigurno u nadi da ću pronaći svoju budućnost medju velikim ljudima.

Svakog jutra bih ustajao u isto vreme,okružen samoćom i tamnim,sumornim zidovima.

Ispijao  bih svoju jutarnju kafu i molio Boga za samo još jedan dan života.

Danonoćno sam ispisivao prazne hartije,najlepšim ljubavnim pesmama,ali me je i dalje tuga nosila jer nisam imao kome da ih poklonim.

Govorili su da sam Melanholik!

A ja sam uporno tragao za inspiracijom i očima koje sam sreo te divne noći u prolazu.

Te oči su krasile mladost i radost za kojom sam žudeo.

Ta njena poletnost i lepota su zarobile moju dušu istog trena kada sam je ugledao.

Bilo je dovoljno da je posmatram iz prikrajka,bila je ona prava, istinska ljubav.

Čista poput prvih dečijih suza.

Bila je netaknuta i čedna poput prvog dečijeg načinjenog koraka.

To sve sam umeo da pročitam s njenog lica.

Jedan pogled je bio dovoljan,da bih joj ispevao najlepše sonete svog vremena.

Pored nje sam izgledao bespomoćno i staro-odeven poput prosjaka.

Ona je nosila divan šešir,ukrašen ručnim radom,belu haljinu od svile koja je pristajala njenom tenu i aristokratskom staležu.

Njene ruke su izgledale tako meko i nežno,rođene samo da  vole.

Nisam smogao hrabrosti da joj priđem,da ne ukaljam tu svu lepotu,svojim prisustvom.

Nastavio sam da pišem o platonskoj ljubavi,ljubavi za ceo život.

Sedeo sam na stepenicama,pod okriljem divnih građevina i čekao da začujem njene korake.

Te noći zatekao sam je kako bespomučno jeca i drhti od hladnoće.

Usta su joj bila modra,upale oči od suza su me činile tako nemoćnim da išta za nju učinim.

U naručju,obeznanjenu odveo sam je svojoj kući.

Nežno sam je stavio kraj kamina i pokrio.

Držao sam je za ruku sve dok nije zaspala.

Tada sam počeo da slikam.

Svu svoju ljubav,preneo sam na platno,boje su se razlivale i otkrivale moju dušu.

Ona je spavala spokojno,a ja sam nastavio da je gledam i volim jednako kao i prvog dana.

Platno je stajalo na štafelaju,netaknuto!

Dogod smo živeli!

Kao prosjak,molio sam Boga za ljubav.

Molio....molio....A dobio sam i više no što sam tražio. 

Nju,jedinu vrednu mog postojanja!